Bezgrešno začeće, naučnicima poznato kao partenogeneza, prilično je uobičajeno u životinjskom svetu, ali šta je sa ljudima, i drugim sisarima?
Mnogi insekti i drugi beskičmenjaci su u stanju da se prebacuju između seksualne reprodukcije i one bez seksa.
Među kičmenjacima, bezgrešna začeća zabeležena su kod barem 80 grupa, uključujući tu ribe i reptile.
Međutim, ljudi i drugi sisari su izuzetak. Do sada, iako postoji par rupa u podacima koje se odnose na kljunare, nijedan sisar ne može da začne bez postojanja oca.
Šta stoji na putu bezgrešnom začeću? Prvo, jajna ćelija ne može da se podeli ukoliko ne dobije signal od sperme. Drugo, najveći broj jajašaca kod sisara ima samo polovinu ukupnog broja hromozoma koji su potrebni za začeće. Ukoliko nema sperme, embrion će završiti samo sa polovinom DNK potrebnom za preživljavanje.
Obe ove barijere mogu biti prevaziđene u laboratoriji ili putem slučajne mutacije, ali postoji i treća prepreka koja ne može biti premošćena.
Pod normalnim uslovima, DNK u jajnoj ćeliji i spermi je tako promenjen da su pojedini geni aktivniji od drugih. Kada se jajašce i sperma spoje kako bi formirali embrion, oni počinju da rade u tandemu starajući se da se svi potrebni proteini stvaraju u potrebnim količinama. Ukoliko jajašce počne da stvara proteine po svom nahođenju i bez podataka ćelija sperme, potomstvo neće imati šansu za opstanak.
Da bi došlo do partenogeneze, mnoge promene bi morale da se dese putem nasumične mutacije.
„Mislim da je to previše kompleksno i potrebno je da se jako puno stvari desi prostom srećom“, tvrdi Marisa Bartolomej, molekularni genetičar sa Univerziteta u Pensilvaniji.
Iako se čini malo verovatnim, moguće je da će naučnici jednog dana u laboratorijama uspeti da stvore potrebne promene.
„Da li postoji mutacija koja će nam pokazati da nam nisu potrebni otac i majka da bi mogli da se normalno razvijemo? Ovo je pitanje koje ljudi puno postavljaju, ali mi nemamo odgovor“, zaključuje Bartolomejeva.
Među kičmenjacima, bezgrešna začeća zabeležena su kod barem 80 grupa, uključujući tu ribe i reptile.
Međutim, ljudi i drugi sisari su izuzetak. Do sada, iako postoji par rupa u podacima koje se odnose na kljunare, nijedan sisar ne može da začne bez postojanja oca.
Šta stoji na putu bezgrešnom začeću? Prvo, jajna ćelija ne može da se podeli ukoliko ne dobije signal od sperme. Drugo, najveći broj jajašaca kod sisara ima samo polovinu ukupnog broja hromozoma koji su potrebni za začeće. Ukoliko nema sperme, embrion će završiti samo sa polovinom DNK potrebnom za preživljavanje.
Obe ove barijere mogu biti prevaziđene u laboratoriji ili putem slučajne mutacije, ali postoji i treća prepreka koja ne može biti premošćena.
Pod normalnim uslovima, DNK u jajnoj ćeliji i spermi je tako promenjen da su pojedini geni aktivniji od drugih. Kada se jajašce i sperma spoje kako bi formirali embrion, oni počinju da rade u tandemu starajući se da se svi potrebni proteini stvaraju u potrebnim količinama. Ukoliko jajašce počne da stvara proteine po svom nahođenju i bez podataka ćelija sperme, potomstvo neće imati šansu za opstanak.
Da bi došlo do partenogeneze, mnoge promene bi morale da se dese putem nasumične mutacije.
„Mislim da je to previše kompleksno i potrebno je da se jako puno stvari desi prostom srećom“, tvrdi Marisa Bartolomej, molekularni genetičar sa Univerziteta u Pensilvaniji.
Iako se čini malo verovatnim, moguće je da će naučnici jednog dana u laboratorijama uspeti da stvore potrebne promene.
„Da li postoji mutacija koja će nam pokazati da nam nisu potrebni otac i majka da bi mogli da se normalno razvijemo? Ovo je pitanje koje ljudi puno postavljaju, ali mi nemamo odgovor“, zaključuje Bartolomejeva.
No comments:
Post a Comment